O književničkim testisima

„Muda su, dakle, garantni znak da se umetnik neće ogrešiti o zakone zajednice pomišlju ili delom, da se, dakle, neće služiti svojom glavom, da se neće igrati svojom glavom.“

Danilo Kiš, „Čelni sudar“, Čas anatomije

Kada se bavite problematikom kreativnog pisanja, a treba da pišete o suprotnostima, prvo što vam padne na pamet mora biti prastaro rivalstvo između inspiracije i techné, talenta i veštine, haosa i reda, preteranosti i mere… Ovom prilikom ne želim da izlažem (svakako zanimljivu) istoriju ovih pojmova i koncepcija za njih vezanih, niti da (do)dajem odgovor na pitanje da li je važniji talenat ili umeće, već da se ograničim na jedan slučaj, jednu „studiju“ koja se time bavi. Ovo je, prema tome, trebalo da bude tekst o Ničeovom „Rođenju tragedije“. O Apolonu i Dionisu, divno! Međutim, kako u poslednje vreme nisam sposobna da mislim o „talentu“, a da se ne setim sirotog Darmolatova, predomislila sam se i odlučila da se pozabavim jednom novijom dihotomijom ili, preciznije, preosmišljavanjem stare priče o talentu.*

Pojam inspiracije podrazumeva da vas neko ili nešto nadahnjuje – da vam muza šapuće na uvce, da vas posećuju duhovi preminulih ljubavi, da kroz vas progovara duh sveta, duh prirode, opijati, sveti duh, sveta Petka, šta god hoćete. U tom slučaju stvaranje i vaša sposobnost da stvarate tumače se kao rezultat delovanja neke „više sile“ koja se nalazi izvan vas, njen dar, to jest talenat.

Ukratko, nije vaša glava ta koja stvara.

Recimo da ne verujete u muze i niste pijani. Ako „inspiracija“ za stvaranje ne dolazi spolja, a ne dolazi ni iz vaše glave, onda mora da dolazi iz genitalija. Ako ste pijani – tim pre. Potrebno je ubiti duh, uspavati mozak…

Staro pitanje „umeće ili talenat“ danas ima novi oblik – „erudicija ili muda“. Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Velikan

Najstariji prćijski dnevni list preneo je, uz neznatna skraćenja, govor ministra kulture Republike Prćije povodom otkrivanja spomenika velikanu.

Ovo je veliki datum u istoriji prćijske književnosti. Na današnji dan, pre tačno devedeset devet godina, rodio se naš čuveni mislilac, sanjar, donžuan, boem i vizionar, patriota i veliki pesnik, Mrsomud Srećković. Okupili smo se da odamo počast najvećem umu stoleća, čoveku koji je u svojoj ličnosti sažeo najvažnije osobine ovog starog, istrajnog, slobodnog, večitog naroda. Verujemo ga će ga istorija zapamtiti ne samo kao najvećeg, nego i kao najprćijskijeg od svih prćijskih pesnika novije generacije. Naime, Srećković ne samo da je oduvek govorio, pisao i čitao isključivo na prćijskom jeziku, koristivši pri tom staroprćijsko pismo – pokazavši sopstvenim primerom mladim pesnicima da im drugi jezici nisu potrebni – već je do kraja života ostao dosledan odluci da nikada ne pročita ni jedan prevod dela nastalog izvan prćijskog govornog područja, uključujući i domaće knjige za koje je načuo da su nastale pod njihovim uticajima. Na taj način se ovaj samonikli genije sačuvao od pogubnih uticaja trulog zapada, bliskog istoka, kapitalističkih zemalja, komunističkih naroda, materijalizma, misticizma, intelektualizma, ideologizma, psihologizma, evolucionizma, zen-budizma, džedajizma, postmodernizma, dekonstukcionizma, simbolizma, neoromantizma, kosmopolitizma, kulturnog materijalizma, pošasti erudicije, filozofskih sistema, matematičkih teorema, sektaša, masona i Vatikana, pokazavši pritom da autentičnom prćijskom duhu nisu potrebni strani uticaji da bi stvarao dela vredna opšteg divljenja.   Nastavite sa čitanjem

Ham i njegova deca

Ispričaću vam jednu istinitu priču. Ko u nju ne poveruje i ne izvuče pouku, zadesiće ga velika nevolja. Amin.

***

Mnogo je leta prošlo od kako je Bog odlučio da velikim potopom zatre seme čoveku, a zatim se predomislio i rešio da jednog istinskog pravednika i njegovo potomstvo spasi od opšteg pomora. Noje je već čovek u godinama: u trenutku potopa bilo mu je šest stotina leta, nakon toga poživeo je još trista pedeset godina, bezbrižan i ponosan. Sa godinama rasla je i ona sveta arogancija božijih miljenika. Članovi porodice su se trudili da, koliko je moguće, izbegavaju prisustvo starog namćora. To nije bilo mnogo teško, jer je Noje najveći deo svog vremena provodio u vinogradu koji je čuvao i pazio, i na neki način voleo više nego vlastito potomstvo. Po završetku berbe, posvećivao se spravljanju vina koje je s radošću i bogobojažljivošću pio cele godine.

Jednog neobično toplog dana Noje se, opijen od sunca i vina, povukao u svoj šator. Poželeo je da bude malčice nežan prema sebi, pa je svukao svoju odeću. Tako je i zaspao, izložen, k’o od majke rođen.

Nemojte se ovome čuditi, nije božijim izabranicima bilo zabranjeno da povremeno sebi ugode na ovaj način, jer čoveku je data slobodna volja, a uvek su neki bili malo slobodniji od ostalih. Zabranjeno je, međutim, bilo drugima da za to saznaju, ali im, avaj, to niko nije rekao. Nastavite sa čitanjem

Veliki Dokoličar


Drago mi je da se na nekim mestima još uvek svira bluz, rekao je i seo. Dobro, nije to neka naročito dobra svirka, ta muzika bi se samo uslovno mogla zvati bluzom, ali namera je bitna, zar ne?

Paja ga je odmerio strogim, naduvenim očima. Pogled se nije zaustavio na licu sagovornika: kao da je prošao kroz njega i otišao mnogo dalje. Kuda – nikada nećemo saznati, jer sasvim je neizvesno da li je Paja nekim čudom dokučio da se pred njim ne nalazi običan čovek, ali i da li bi ga takva pretpostavka uopšte uznemirila, s obzirom na stadijum pijanstva u kom se nalazio. Nastavite sa čitanjem

San gospodina J. Perića

Gospodin Perić, poznat i kao čika Joca, bio je službenik u opštini, što znači da je imao doživotno obezbeđeno radno mesto i skromna primanja. Primernog vladanja i nesklon korupciji, među kolegama je dugo uživao poziciju hodajuće alegorije poštenja i marljivosti. Uvek je bio neko o kome se dobro govori i kome se loše misli. Automat, neambiciozan, pa čak i glup, atributi su koji bi brzo prošli kroz glavu svakome ko ga posmatra. Ah, koliko samo nisu bili u pravu!

Jer čika Joca je u nedrima dugo gajio jednu veliku želju, kako je on voleo da kaže, zvezdu vodilju: od kako je u ranoj mladosti video u nekom filmu scenu u kojoj tip ispija koktel na palubi svoje jahte, maštao je o tome da se nađe baš u takvoj situaciji, štaviše da mu to postane svakodnevica. I nije samo maštao o tome: odmah je počeo da kuje plan kako da se obogati i dosledno ga se pridržavao. Nastavite sa čitanjem

Želja da postaneš pisac

Laza je želeo da postane pisac. U stvari, preciznije bi bilo reći da je želeo da postane umetnik. Umetnici su tajanstveni, zanimljivi i dopadaju se ženama. On nije umeo da svira, slika ili glumi. Međutim, umeo je da piše: još u prvom razredu naučio je sva slova.

Jednom je na televiziji video pisca. Nosio je crnu rolku i neurednu bradu. Laza je odmah odlučio da prestane da se brije i kupi identičnu rolku. Sutradan se veoma obradovao ugledavši crne tačkice po svojim obrazima: za samo dan ili dva biće od njega pravi pisac. Dosetio se kako njegova uredna, na razdeljak očešljana kosa uopšte nije u skladu sa njegovim budućim pozivom. Uputio se u biblioteku. Na policama je bilo raznih knjiga, debelih i tankih, u svim bojama i dezenima. Lazu su zanimale samo slike na zadnjim koricama. Pomislio je da su oni sa dužom, razbarušenom kosom sigurno najbolji i najdarovitiji umetnici. Osetio se pomalo potišteno: proći će meseci pre nego što mu kosa tako poraste i nije izvesno da će ikada imati taj volumen. Da li je moguće da ljudska sudbina u krajnjoj instanci zavisi od takvih slučajnosti? Nastavite sa čitanjem