San gospodina J. Perića

Gospodin Perić, poznat i kao čika Joca, bio je službenik u opštini, što znači da je imao doživotno obezbeđeno radno mesto i skromna primanja. Primernog vladanja i nesklon korupciji, među kolegama je dugo uživao poziciju hodajuće alegorije poštenja i marljivosti. Uvek je bio neko o kome se dobro govori i kome se loše misli. Automat, neambiciozan, pa čak i glup, atributi su koji bi brzo prošli kroz glavu svakome ko ga posmatra. Ah, koliko samo nisu bili u pravu!

Jer čika Joca je u nedrima dugo gajio jednu veliku želju, kako je on voleo da kaže, zvezdu vodilju: od kako je u ranoj mladosti video u nekom filmu scenu u kojoj tip ispija koktel na palubi svoje jahte, maštao je o tome da se nađe baš u takvoj situaciji, štaviše da mu to postane svakodnevica. I nije samo maštao o tome: odmah je počeo da kuje plan kako da se obogati i dosledno ga se pridržavao.

Gos’n Joca je uvek verovao u onu maksimu ko reskira – profitira. Naravno, nikad nije dolazilo u obzir da napusti posao i osnuje sopstvenu firmu, prvo zato što bi takav potez naišao na opšte neodobravanje porodice i prijatelja, jer ko još napušta posao u gradskoj administraciji? Drugi razlog je bio to što on u stvari ništa nije umeo da radi i što nije u životu imao niti jednu drugu viziju osim sebe sa koktelom na jahti.

Gospodin Perić takođe nikad nije trgovao na berzi; sve mu je to uvek izgledalo suviše komplikovano. I jeste komplikovano, razumite ga.

Joca je smislio drugu taktiku i sad već ima pune dvadeset i tri godine kako svake nedelje igra loto. Ne uplaćuje, kao sav svet, po jedan listić nedeljno; on ima precizan proračun koliko je novca porodici potrebno da živi mesec dana – toliko odvoji i da ženi, a sve ostalo potroši na lutriju.

Pola sata pred početak izvlačenja počinjale bi pripreme: žena bi se povukla u kuhinju, a gos’n Joca bi pažljivo sklonio heklani stolnjak sa stočića u dnevnoj sobi i po njemu poslagao loto listiće kao karte za pasijans. Ako bi neko od dece prošao kroz sobu u tom trenutku, lupao vratima ili ne_daj_bože pustio glasnu muziku u svojoj sobi, pretio bi da će ih lišiti nasledstva, zaboravljajući na trenutak da to nasledstvo nije ništa više od stana na Novom Beogradu dobijenog od opštine, što uopšte nije mnogo imajući u vidu da Joca ima troje dece.

Problem je nastao kada je javni servis počeo da emituje loto dva puta nedeljno, a nije se imalo novca za uobičajen broj listića. Gos’n Perić je počeo da ulazi u dozvoljeni minus, pa u nedozvoljeni i već mu je bilo pomalo neprijatno što takve stvari krije od žene. Jednog dana odlučio je da prelomi. Otišao je u  banku i podigao gotovinski kredit u iznosu od deset hiljada eura. Od te sume porodica je mogla da živi godinu dana. Ili da ode na more. Joca je sav novac uložio u loto. Kući je stigao noseći ogromnu kutiju listića i trijumfalni osmeh na usnama. Noćas ćemo postati milioneri, rekao je zbunjenoj supruzi.

Veče je proteklo u uobičajenom redu, samo što nije bilo moguće poređati listiće na sto, pa čak ni na pod; ostali su u kutiji do kraja izvlačenja tokom kojeg su ukućani, svako za sebe, beležili brojeve. Deca su se ponadala da će tu biti veći broj manjih dobitaka. Joca je bio siguran da će osvojiti premiju. Čitavu noć su proveli tražeći izvučene brojeve na listićima. Ništa veće od trojke. Gospodin Perić je nastavio da prebira po listićima čak i kada su ostali zaspali.

Zadremao je i u snu mu se javio onaj brod, veći i lepši nego ikad, na pučini, po oluji, udario je u stenu i potonuo.

Ujutru je u kancelariji zabeleženo prvo kašnjenje Jovana Perića od dana kad se zaposlio. S obzirom da je takav ispad čika Joce potpuno neočekivan, prisutni su odlučili da ga pozovu kući, sluteći da nešto nije u redu. Bili su u pravu. Nema više Joce.

Advertisements

20 thoughts on “San gospodina J. Perića

  1. Znam kako mu je čoveku: moj otac je godinama igrao loto sa istim brojevima (datumi rođenja, broj lične karte, tako te stvari su bile u opticaju), i naravno nikada nije dobio ništa posebno – pre nekoliko meseci, a godinama pošto je prestao da igra loto, njegovi brojevi su izvučeni kao sedmica. Čovek je bio u depresiji tri dana :/ 😀

  2. Men' zao Joce 😦 I na kraju ti nije bilo dosta nego je covek i zakasnio prvi i poslednji put:( Sramote! :))

  3. Znači, najzad je dobio premiju? Da, da… To je najtragičnija stvar koja je mogla da mu se desi. Kad se čoveku sa samo jednim snom, taj san OSTVARI, on zapravo ostaje bez ičega.

    Siromah.

  4. @Zverka, @Tomcaa, @bonnieneigh – ovo sam zamislila kao priču s happy end-om, po principu „kako god da se završi biće happy end, il' za nas, il' za Gedu“, jer zamislite samo kakve bi posledice bile kad bi jedan tako bezvredan i samoživ čovek dobio toliki novac?

    @Milosh, moj otac nikad nije igrao loto, ali je dugo redovno išao na pecanje i sve mi se činilo da se ozbiljno nada da će upecati zlatnu ribicu.

    @D. u pravu si, podseća na Lazu iz priče Želja da postaneš pisac, ali ne i na Lazu iz obrazovnog romana.

    Ovo je trebalo da bude priča o Lazinom ocu. Razmisliću ipak da li da uključim ove priče u roman, nekako mi se ne uklapaju (interesantno je da se ne uklapaju baš delovi koje sam ja napisala…imam krajnje ambivalentan odnos prema Lazi :)). Ne mora sve da prođe na kraju, neka se samo materijal gomila. 🙂

    @popzeljko, nemam pojma da li mu je neko rekao, ali i da jeste, ne verujem da bi poslušao, poznato je koliko su ljudi koji u životu imaju samo jednu teoriju i jednu ideju vodilju ne samo nesposobni da istu preispitaju, nego i agresivni ako neko pokuša da im objasni…

    @Miodraže, nažalost ništa od premije, mada verujem da bi umro i u tom slučaju, pa ne bi bilo vremena da se osvrne na sopstvenu prazninu.

    Usput, jedna gospođa je retvitovala priču uz komentar „prekrasna, tužna priča“, pa to moram da prokomentarišem. Rekoh već da ovo nije tužne priča (mada jeste malo otužna) i svakako nije prekrasna. Razni ljudi različito tumače…

  5. Извини Вања, али мислим да грешиш. Прича јесте лепа јер је поучна.
    А да је тужна… Више је трагична. Но свако има свој став. Мало си груба према господину Перићу, он није знао шта ради за живота. Требало му је помоћи.

  6. Eh, Tomce, ti si dobar kao ona teta sa tvitera… Lik je sebični bastard, praznina i zlo, maltretirao porodicu, sve im uskraćivao zarad ličnog hira. Pun je svet takvih (u blažem obliku i, samim tim, manje komičnih), zato je takav kakav je…

  7. Nije u stvari važno da li je on STVARNO dobio premiju ili ne, ali (da sam ja pisao kraj) stavio bih obavezno da je u nekom (poslednjem?) trenutku POMISLIO da je dobio premiju. Kao trenutak ludila i/ili suočenja sa sa samim sobom… Ne verujem da se na takvom suočenju može nešto važno ili korisno zaključiti, ali više mi se dopada ta lepa ironija da spoznaja obično dolazi jedan sekund prekasno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s