O književničkim testisima

„Muda su, dakle, garantni znak da se umetnik neće ogrešiti o zakone zajednice pomišlju ili delom, da se, dakle, neće služiti svojom glavom, da se neće igrati svojom glavom.“

Danilo Kiš, „Čelni sudar“, Čas anatomije

Kada se bavite problematikom kreativnog pisanja, a treba da pišete o suprotnostima, prvo što vam padne na pamet mora biti prastaro rivalstvo između inspiracije i techné, talenta i veštine, haosa i reda, preteranosti i mere… Ovom prilikom ne želim da izlažem (svakako zanimljivu) istoriju ovih pojmova i koncepcija za njih vezanih, niti da (do)dajem odgovor na pitanje da li je važniji talenat ili umeće, već da se ograničim na jedan slučaj, jednu „studiju“ koja se time bavi. Ovo je, prema tome, trebalo da bude tekst o Ničeovom „Rođenju tragedije“. O Apolonu i Dionisu, divno! Međutim, kako u poslednje vreme nisam sposobna da mislim o „talentu“, a da se ne setim sirotog Darmolatova, predomislila sam se i odlučila da se pozabavim jednom novijom dihotomijom ili, preciznije, preosmišljavanjem stare priče o talentu.*

Pojam inspiracije podrazumeva da vas neko ili nešto nadahnjuje – da vam muza šapuće na uvce, da vas posećuju duhovi preminulih ljubavi, da kroz vas progovara duh sveta, duh prirode, opijati, sveti duh, sveta Petka, šta god hoćete. U tom slučaju stvaranje i vaša sposobnost da stvarate tumače se kao rezultat delovanja neke „više sile“ koja se nalazi izvan vas, njen dar, to jest talenat.

Ukratko, nije vaša glava ta koja stvara.

Recimo da ne verujete u muze i niste pijani. Ako „inspiracija“ za stvaranje ne dolazi spolja, a ne dolazi ni iz vaše glave, onda mora da dolazi iz genitalija. Ako ste pijani – tim pre. Potrebno je ubiti duh, uspavati mozak…

Staro pitanje „umeće ili talenat“ danas ima novi oblik – „erudicija ili muda“.

Ima jedna divna i strašna knjiga o belosvetskim huljama, koju ste, nadam se, svi pročitali. Ne zove se „Svetska istorija beščašća“, zove se „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Puna je nepravdi, spletki i besmisla, jezivija od gotskih romana, krvavija od popularnih trilera. Glavni junak jedne priče, zamislite, nije špijun, ni ubica, ali to ne znači da nije nitkov. On je, naime, pisac. Talentovani (između redova: politički podoban) pisac. Velikan. Priroda ga je obdarila velikim mudima.

Groteskna pojava pesnika s elefantijazisom jeste karikatura, nažalost ne jednog i konkretnog, već tipičnog pisca, „velikana“ sa ovih prostora. Kiš je ironijski predstavio odlike takve pesničke figure: „…životopis A. A. Darmolatova nije, uprkos, izvesnoj shematičnosti, lišen lirskog jezgra.“ „Uoči prve revolucije majka mu umire iznenadno, zaspavši nad Meterlinkovom knjigom ‘Život pčela’ koja joj je ostala u krilu, rasklopljena, kao mrtva ptica. Iste godine, oplođeni semenom smrti, javljaju se prvi stihovi mladog Darmolatova…“ „Njegova poezija (…) pruža obilje empirijskih (pesničkih) činjenica koje poput starih razglednica ili fotografija iz olinjalog albuma svedoče jednako o putovanjima, zanosima i strastima, koliko i o književnoj modi…“ „Posećivao je, kažu, Anu Andrejevnu i jednom joj doneo cvet.“ Poezija A. A. Darmolatova, prema navodima iz ove „Biografije“, bila je „onako“ – ni naročito dobra, ni naročito loša, ali to nije ni važno.

Važno je da smo Darmolatova prepoznali: to je onaj Pesnik – fantom iz školskih čitanki. Pesnik čiju smo sladunjavu, sentimentalnu biografiju znali napamet, čije smo stihove (kojih se, srećom, više ne sećamo) deklamovali na školskim priredbama. Učili su nas da uzdišemo nad Njegovim životopisom, dela mu tumačeći gotovo isključivo sa stanovištva biografizma, istorizma… – u svakom slučaju, spolja i površno. (Oprostićete mi na digresiji. Kada mi neka inteligentna osoba kaže da ne voli ili čak da mrzi poeziju, jedino što me sprečava da pomislim „kakav balvan!“ je to što dobro znam na kakvoj je poeziji rasla i kako je učena da se poezija čita.)

Pre nego što nastavim dalje, moram da se ogradim: ne trpam ja u isti koš sjajne pisce sa ovih prostora i onu otužnu masu osrednjih, ali politički podobnih. Njih su u iste čitanke stavili oni drugi, učeći decu merilima neknjiževnim, koja svakako idu u prilog pomenutoj masi.

Erudicija ili muda?

Kiš je svog Darmolatova objasnio u „Času anatomije“. S obzirom da mi predviđeni obim ovog članka ne dozvoljava da se upustim u priču o značenju i značaju ovog dela za srpsku/jugoslovensku/svetsku književnost, zadržaću se na definicijama divnih pojmova kojima se danas bavimo.

Postoje, dakle, dve vrste pisaca. Prvi je erudita, „poeta doctus“, koji se pri pisanju služi glavom i stečenim znanjem. Drugi je talentovani pripadnik reda Mudonja.

Jasno je ko je erudita, ali mudonja? Ta njega svi poznajemo! Mudonja ima uspomene koje rado slikovito prikazuje, sa medom i šećerom. Mudonja je veliki ljubavnik (ili je bar u mladosti to bio) – to znamo na osnovu njegovih knjiga. Mudonja je svašta preživeo, mnogo putovao, pio i ljubio. Njegova dela su sva odreda memoari, prepuni anegdota. Mudonja je glavni junak svih svojih knjiga, koje je mahom pisao nakon što su se sve te avanture okončale, žaleći za mladošću, ženama, popijenim ili prosutim vinom (sve je to isto kad se zađe u neke godine). Za razliku od dela koja je napisao erudita, mudonjine knjige razume i običan svet, koji sa njim uzdiše. Mudonja je najprodavaniji pisac na svakom sajmu knjiga. Slatkorečivi narcis kojem se posrećilo.

Postoji, dabome, i ženski ekvivalent mudonjin. Kiš se poneo džentlmenski i nije ga pomenuo, ali ja sad moram: inspiracija, kao što je svima poznato, može da potekne i iz materice. Police u knjižarama pune su primeraka te vrste literature, koja poslednjih godina trijumfuje; valjda su čitaocima, konačno, dojadile mudonje.

Sa ovog stanovišta, čini mi se da čitavu onu priču o muškoj i ženskoj paradigmi, muškom i ženskom pismu, lako možemo odbaciti, jer se razlike tiču samo drugorazrednih pisaca, onih koji inspiraciju nalaze u stereotipima vezanim za sopstveni pol. Erudicija, sa druge strane, iako gramatički imenica ženskog roda, nema rod, niti pol. Mozak imaju i muškarci, i žene. Kako i koliko ga koriste individualna je stvar.

*  Tekst je napisan pre, otprilike, godinu dana, kada sam započela (nedovršeni) ciklus tekstova o Kišu za Interpretacije.com. Do sada nije objavljivan, jer su svi sajtovi i blogovi sa kojima imam veze suviše fini…. Ovaj nije, zato i postoji.

Advertisements

3 thoughts on “O književničkim testisima

  1. „Sa ovog stanovišta, čini mi se da čitavu onu priču o muškoj i ženskoj paradigmi, muškom i ženskom pismu, lako možemo odbaciti, jer se razlike tiču samo drugorazrednih pisaca, onih koji inspiraciju nalaze u stereotipima vezanim za sopstveni pol. Erudicija, sa druge strane, iako gramatički imenica ženskog roda, nema rod, niti pol. Mozak imaju i muškarci, i žene. Kako i koliko ga koriste individualna je stvar.“ <—— Ovo mi se svidja. Pronicljiva misao u prvoj recenici.

  2. Zna li neko koji je ruski književnik poslužio Kišu kao model za Darmolatova? U knjizi „Čas anatomije“ Kiš kaže da se to ime ne može naći čak ni u „Velikoj sovjetskoj enciklopediji“.Kiš kaže:“Ako već u priči stoji da je taj Darmolatov dolazio na Cetinje godine 1947., na jubilej Gorskog vijenca,čije je odlomke izgleda prevodio,.. ja bih, na mestu tog kritičara,pre zavirio u bibliografiju Njegoševih prevoda na ruski“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s